Od sredine 1992. naglo sam počela da se zamaram pa ni uz stepenice nisam mogla da idem, a da ne pravim pauzu. Nekoliko meseci kasnije javili su mi se i bolovi ispod grudne kosti. U  početku su bili podnošljivi i ređi, a kasnije su prerasli u napade. Posle niza ispitivanja u Gradskoj bolnici, gde mi je, između ostalog rađen i test opterećenja koji je bio jako loš, postavljena je dijagnoza: angina pektoris. Uprkos silnim lekovima napadi nisu jenjavali. Često su bili takvi da su mi kratili dah. Šta da vam kažem kada su mi za poslednje četiri godine svaka dva-tri dana dolazila kola stanice za hitnu pomoć. Nekoliko puta sam bila u izuzetno kritičnom stanju, ali sam svaki put odbila da idem u bolnicu. Ova zima i proleće su mi doneli najviše problema. Zbog čestih i jakih napada uglavnom sam ležala.

Da bi mi koliko-toliko olakšao stanje, brat mi je iz Beograda od travara S. Marića, sredinom maja, doneo neke čajeve i biljne kapi. Odmah sam počela da ih trošim i to više da ne uvredim brata nego što sam verovala da će mi pomoći. Petnaestak dana kasnije shvatila sam da se moje stanje popravlja jer sam se manje zamarala, a napadi su postali ređi i slabijeg intenziteta. Mesec dana kasnije, kada sam  završila sa prvim kompletom, shvatila sam da su napadi prestali i da se osećam veoma dobro. Otišla sam na kontrolu. Primila me je doktorka kod koje ranije nisam dolazila. Posle uobičajenih pregleda i na osnovu snimka EKG-a rekla mi je: „Vi nemate anginu pektoris“. Na moje insistiranje ponovo je pregledala moju četvorogodišnju medicinsku dokumentaciju (gde svuda stoji „angina pektoris“) ona je ostala pri svome i ponovila da sada nemam anginu pektoris. Zašto je nema nisam joj objašnjavala, ali sam odmah posle toga od Marića uzela još jedan komplet njegovih biljnih preparata jer sam sada sasvim jasno znala da je moja angina pektoris nestala zahvaljujući njegovim preparatima